Početak fotografije

Prošlo je godina ihaaj. Bio sam treći razred osnovne škole Braća Jerković u Železniku, kraj školske godine, ja bio odličan a mama kupila moj prvi fotoaparat.

Postoji jedna stara knjižara u Železniku, koja traje ja mislim i više nego što sam živ, nešto 30 i kusur godina, baš poznata, ali sada već zbog vlasnika koji imaju dosta godina, propala, oronula, prazna … e pa pored nje postoji novija, modernija, snabdevenija knjižara u kojoj sam još kao klinac video fotoaparat. Tada su to bili idioti na film, staviš film u njega, namotaš, uključiš i škljocaš, imaš nešto oko 30tak fotki da snimiš ako ne zezneš i osvetliš film i to je to. Kasnije taj film moraš prvo da premotaš kako bi mogao da otvoris aparat, e tu je bila caka u fotoaparatu, to se radilo automatski i izvadiš isti, kako ga ne bi osvetlio i uništio. E sećam se kao da je juče bilo, to nam je u društvu neka ruta za svakodnevnu šetnju, prolazimo tuda jako često, stajao je u izlogu knjižare, onako dozivao, baš sam se bio zaljubio iz nekog razloga u taj aparat. Ništa specijalno nije bio nije ni mogao da bude u to vreme jer ipak je to bilo pre 20 i neku godinu, ali je bio napredna tehnologija.

Naravno, odmah sam počeo da kukam da mi se kupi, jer želim, hoću, morao sam da imam, malo dete, šta ćeš. Bilo je na kraju OK, ali uslov je da treći razred položim sa odličnim uspehom. Ah fuck, ko će čekati celo polugodište da prođe, ali ok, morao sam, trudio se, što i nije bilo baš toliko teško u trećem osnovne, položio sam i dobio sam svoj prvi fotoaparat. Nije čak ni bio previše skup, u to vreme oko 3500din.  Sećam se, toliko sam ga zlopatio čak i kad nisam imao film za njega da je to bilo neverovatno, tih godina smo napunili sve albume kod kuće. Međutim prošlo je to neko vreme, odrastao sam, malo više sazreo, krenuo i u srednju školu, druga interesovanja druge potrebe, dok nisam upao u neke svoje probleme, tinejdžerske, to je momenat u životu kada ako uspeš da se nekako iskobeljaš uspeo si i postao si čovek, tj nisi postao neki kreten narkoman, lopov, kockar ili već nešto šesto. I dan danas kada gd upadnem u neke probleme bilo koje vrste potežem za prirodom, za nekim idejama, trudim se da iz petnih žila to sve prođe ono, na brzinu, rešavaj rešavaj i beži dalje fazon. I do sad je nekako uvek uspevalo, nikad nisam bežao od problema, ali sam ih rešavao na malo drugačiji način. Poznat sam kao jako uporan, karakteran i tvrdoglav i sve to kapiram kod sebe. E kad je sve to nekako prošlo kada je život krenuo drugačijim tokovima, primim poziv od drgog teče, kaže video sam nešto u gradu, znimaće te, ali da pogledamo pa i da kupimo. Otisli smo svi porodično, naravno u prodavnicu tehnike i uzeli da gledamo jedan od prvih digitalnih fotoaparata koji su tada došli u Srbiju. To je bio HP fotoaparat, potpuno digitalan, savremen senzor, ekran na poleđini, optički i digitalni zum, memorijska kartica, punjive baterije, a jao a uh … Koštao je nešto oko 100 maraka, to je bilo oko 15000din otprilike koliko se sećam. Kupili smo, ne jedan nego dva komada, jedan teči jedan za mene. Taj fotoaparat me je naučio svemu što sad znam, jer je imao MANUAL mod, gde sve podešavaš sam. Neverovatno iskustvo kad od mraka napraviš svetlo, kada od neke tamo prirode, životinje ili portret čoveka uradiš ta to nekako izgleda još drugačije, još bolje. Taj aparat mi i dan danas stoji u fijoci, radi, savršeno očuvan i funkcionalan, čuvaću ga dokle god budem mogao. Naravno vreme ga je pregazilo, krenuli su da bivaju sve moderniji, sve upotrebljiviji, izlazili su i DSLR aparati, pa je bilo vreme preći na nešto bolje. Na red je došao Canon, DSLR aparat. Sasvim druga dimenzija, opet. Koristio sam ga godinama, savršeno služio, pravi Canon, kvalitetan, robustan i izdržljiv.

Potom sam prešao na Sony, na kojem sam i dan danas. U pitanju je MILC ovaj put, aparat bez ogledalceta nešto slično kao što je to bio HP. Ali naravno, neverovatnih karakteristika. Sony me je oduševio i dobio sav moj rispekt, koristiću ga dok neko ne ponudi nešto slično, nešto konkuretno.

Moja priča o fotoaparatima je uvod u fotografiju, iako je fotografija još uvek kao hobi, tj ne živim od nje, ne privređujem niti me hrani, što ne znači da ne zarađujem od nje. Moju fotografiju mnogi hvale, naravno i kude, jer ukusi su različiti. Ljudi me poznaju po fotografiji automobila, jer mi je jedan od hobija i automobilizam. Veliku podršku imam svojih prijatelja, moram da pomenem StrahinjuGroupB koji me je ubacio u ceo taj svet automobila koji mi je kasnije pomogao da guram svoju fotografiju među ljudima koji isto to vole, automobile, fotografiju. Naravno kao što sam već rekao, rećiću ponovo, volim fotografiju, volim umetnost i svom snagom ću se truditi da izguram sve to .. do kraja. Fotografija je moj način izražavanja, mobilni telefon je uvek uz mene i neprestano škljocam, pravim i stvaram.

Imam mogućnost da zaustavim vreme na taj sekund i zabeležim ga, to ću i uraditi!

 

Do nekog narednog bloga, pozdrav! Urosh.Im


Uros Zdravkovic

Osnivač Urosh.Im, blogom datim, video potkrepljenim, fotografijom ukrašenim sajt koji deli sreću, radost i veselje, širom interneta a i više.
Molim podeli i prati:
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *