Koliko ste svesni da nemate?

siromasan a ima para

Siromašan a ima para. Radi se po 15 sati dnevno, osam dana u nedelji, govori se da nema a pun novčanik, ustvari nema ništa jer mu život prošao u radu. Porodicu vidi usput do WC-a kad krene da se okupa, pa se sretnu ..

Ne mogu a da ne umešam politiku, živimo u takvom vremenu da je ta usrana politika svuda oko nas i svi pričaju o njoj, neprestano, iznova i ponovo… Slažem se da ovo nije mesto za to, i trudiću se da je zaobiđem koliko god mogu, ali jedan fenomen mi je užasno zanimljiv. Novac – imati i nemati. Ko je istinski srećan ustvari? Imam kompjuter, evo upravo vam ovo pišem preko njega, dok gledam trideset dvojku LED na koji je nakačena kablovska sa dodatnim programima, dok se svo vreme sa drugaricom iz Crne Gore dopisujem preko mobilnog telefona, tkz Flagshipa. Da li ja imam novca? Mislim, to ljudi koji istinski nemaju, nemaju u svojim kućama tj dzepovima. Oni i dalje koriste TV sa katodnom cevi, mobilni na koji uplaćuju kredit a ne postpaid od 2000din mesečno, žive u iznajmljenom stanu jer ga nisu nasledili od dede koji ga je kupio jer se tad moglo, imalo se. Oni istinski nemaju, ali nemaju samo novac, koji je bitan samo da bi napunio WC šolju, ali imaju nešto što je čoveku mnogo bitnije, porodicu, ljubav, sa kojom provode vreme. Trude se, rade, grcaju i stežu kaiš, da bi skrpili kraj sa krajem i dan sa danom ..

E sad razrada teme koja je vrlo diskutabilna iako su činjenice vrlo jasne.
Živimo tu gde živimo, radimo tu gde jesmo i zarađujemo toliko koliko imamo.. ali, da li je to zaista toliko bitno, koliko imamo na računu? Da li vi shvatate da radimo po 15 sati dnevno, 8 dana nedeljno da bi imali na tom računu?! Da li ste svesni koliko toga smo za tih 15 sati propustili u svom životu, koliko prijatelja smo naljutili, koliko puta smo se svađali kod kuće sa najdražima jer kući dođemo umorni i nervozni pa nam je svako kriv za sve! Da li ste svesni koliko nemamo a imamo? Zbog toga što nam je dupe zinulo za bolji mobilni, jer ortak ima najbolji, ili moramo da imamo što veći TV jer fudbal ne može da se gleda na malom TVu. Koliko smo samo toga propustili kod svoje dece, jer posle posla smo morali da idemo na posao, koliko je razvoda samo bilo jer je žena posle dvonedeljne glavobolje napokon tražila sex a mi nismo mogli. E tugo!
Nas par u društvu se nazivamo ŠLJAKERI, vrlo jasan naziv za čoveka koji provodi veći deo svog slobodnog vremena zarađujući da ima što više. Za onog ko posle posla ide da radi. Da se razumemo, mora da se radi da bi se zaradilo, tu dolazimo i do onog političkog dela koji pokušavam da preskočim, jednostavno živimo u tavkom Svetu, neću da kažem zemlji, jer svuda je tako, moraš da radiš i polomiš kičmu da bi imao. Ne postoji zemlja tj svet gde možeš da sediš kod kuće i da ti pare ležu na račun, osim ako ti mama i tata nisu bogati do koske, a to opet znači da su oni lomili kičmu pa ti sad trošiš njihovo. Dokle god sam radio, uvek sam imao, nekad manje nekad više,ali imao sam. Moje potrebe su uvek podmirene, ali koliko sam zaista izgubio da bih izmirio svoje potrebe? Ne znam, niti iko zna, niti će iko ikada znati. Sve dok ne prestanemo da jurimo i da živimo kao na ringišpilu.

Baš malo pre pričam sa Jelenom (fotograf je, pogledaj ovde), koja živi u Crnog Gori, juče tezgarila, veridba je u pitanju. Dotakli smo se naravno teme i konstatovali koliko se mi proseravamo parama a govorimo da nemamo.
To je hronološkim redosledom ovako:
– Veridba
– Žurka povodom veridbe
– Momačko i devojačko veče, jer mora da se omrse još jednom pre nego što tamo nekom čiki u crkvi kažu da će biti verni
– Zvanično venčanje i svadba (cirka 5000eura, jer su pozvali ceo komšiluk svojih rođaka)
– After party
– Mlada je već u sedmom mesecu stajala pred popom i rođenje deteta je tu na pragu
– Dete i odmah krštenje
ja ne znam koliko je ovo sve skupa para, čak ni ne želim da znam, ali znam da je teško proseravanje! Apsolutno!

Još jednom ću pitati, jer ja ne znam još uvek odgovor, koliko mi zaista imamo, pošto nemamo?

Setite se pitanja svaki put kad posle posla javimo ženi da idemo na posao, kad u priči sa ortakom koga niste videli dva meseca jer niste imali slobodan dan, da nemaš za kafu jer nije legla plata za koju si radio 8 dana u nedelji po 15 sati, seti se ovoga svaki put kad se zaglaviš u gužvi na nekom Beogradskom mostu, jer automobila ima gomila i gomila, seti se ovoga svaki put kad se posvađaš kući oko računa, seti se svaki put kad sedneš i kad ne umeš da sračunaš ceo svoj život koji je prošao u radu.

Shvatam, moramo da radimo da bi smo rpeživeli, ali ne moramo toliko i niko ne može da me ubedi u drugačije! Previše smo zabrazdili u tome da imamo sve, a u stvari na kraju nemamo ništa, jer tamo negde gore verujem da se ne troše ovdašnje pare.

Do nekog novog pisanja, aj zdravo!

tekst ispod preuzet sa neta, autor je nepoznat.

VAŽNE STVARI

Sin: Tata, mogu li da te pitam nešto?
Otac: Naravno. Šta je bilo?
Sin: Tata, koliko zarađuješ na sat?
Otac: To se tebe ne tiče. Zašto pitaš?
Sin: Samo hoću da znam. Molim te reci mi koliko zarađuješ na sat?
Otac: Ako baš moraš da znaš, 200 din.
Sin: Aha…
Sin: Tata možeš li da mi pozajmiš 100 din?

Otac je pobesneo.

Otac: Ako je jedini razlog zašto mi tražiš novac to što bi hteo da kupiš neku glupu igračku ili uradiš neku drugu koještariju, momentalno da si se spakovao u krevet! Ubijam se od rada da bih zaradio za sve nas, a ti samo misliš o sebi i svojim prohtevima!

Dečak je pokunjen otišao u sobu i zatvorio vrata.
Otac je seo za sto i bivao sve besniji zbog pitanja koja mu je dečak postavio. Kako se usuđuje da pita takve stvari? Nakon sat vremena, otac se smirio i razmislio malo o svemu: ‘Možda mu je nešto zaista bilo potrebno, pa mi je zato tražio 100 din. Uostalom, retko kada mi traži novac.’ Otac je potom otišao u sinovljevu sobu.

Otac: Spavaš li, sine?
Sin: Ne tata, budan sam.
Otac: Razmišljam nešto…možda sam bio previše grub. Danas mi je bilo naporno na poslu pa sam se istresao na tebi. Evo ti onih 100 din koje si tražio.

Dečak se nasmejao i razdragano rekao: ‘Hvala ti tata!’ Potom je uzeo zgužvane novčanice, koje su bile pod jastukom. Otac je primetio da on već ima nešto novca, pa je opet krenuo da se ljuti. Dečak je polako prebrojao novac, i potom pogledao oca:

Otac: Šta će ti još para, ako već imaš toliko koliko si tražio?

Sin: Nisam imao dovoljno, ali sad imam…Tata, imam sad 200 din! Mogu li da kupim 1 sat tvog vremena? Molim te dođi sutra ranije s posla, da bismo svi večerali zajedno!

Otac se osećao slomljenim. Zagrlio je svog sina i molio ga da mu oprosti.

Samo kratak podsetnik svima nama koji mnogo radimo u životu. Ne smemo da dozvolimo da vreme prođe, a da ga ne provedemo sa ljudima koji su nam zaista važni u životu i koje volimo. Sledeći put se prisetite da provedete 200 din svog vremena sa osobama koje volite! Jednog dana kada umremo, kompanija za koju radimo će nas zameniti u roku od par dana. Ali porodica i prijatelji koji ostanu osećaće gubitak do kraja života.



Uros Zdravkovic

Osnivač Urosh.Im, blogom datim, video potkrepljenim, fotografijom ukrašenim sajt koji deli sreću, radost i veselje, širom interneta a i više.
Molim podeli i prati:
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *