Kada odlučiš – ne odustaj

bori se za odluke

Ovo je poslednji moj blog post o mom stanju, povredi kičme i celoj toj kuknjavi. Molio bih sve one koji ovo čitaju da ako se pronađu u tekstu, ne rade isto što i ja, već odmah posete doktora specijalisti. Svaki čovek je invididua za sebe i svaki simptom može da se razlikuje. Molim vas da tekst shvatite kao nešto čime želim da vam pomognem ali isto vas tako molim da ne radite isto što i ja dok ne dobijete savet doktora! Hvala!

Da krenem prvo od samog početka, ja sam neko ko je imao praktično dve povrede na kičmi, jedna u centralnom gornjem delu kičme i jedna u lumbalnom delu. Prva povreda je doprinela drugoj. Pršljen koji je bio praktično zaglavljen u vremenu i prostoru nije dozvoljavao kičmi da ima sve pokrete koja ona treba da ima. Samim tim, ne-amortizovanjem, dovelo me je do toga da dođem do diskushernije i isijalgije, tj iskaknju diskova. Imam dva diska koja su dislocirana i koja su dotakla ne jedan već dva nerva. Moja kičma je zdrava, prostor između diskova je pun tečnosti, imam dobro držanje i jaka leđa, što je meni bio ogroman plus u svemu ovome. Iako je fizijatar već odlučio da idem na operaciju, neurohirurg koji je trebao sve to da odradi je rekao veliko NE. To NE je meni odmah donelu neku nadu u samo-izlečenje. Već me znate da ja ne volim da se nadam, nisam od te sorte. Ne verujem ni u šta, ne nadam se, nisam pobožan, verujem isključivo u sebe samog i moje sposobnosti, ali opet, sa psihološkog apsekta gledanja, odmah sam dobio prednost u odnosu na bolest.

Dan kada me je sve to savatalo.

Zaista je teško poverovati kada nekome kažeš, boli me kičma ne mogu da hodam. Neverovatna stvar je da takođe jedan nerv može da napravi tako velike probleme. Radio sam noćnu smenu kada sam osetio baš jak bol duž desne noge, iako pošteđen te noći na poslu, ujutru po odlasku kući jedva sam uspeo da uopšte i dođem, od stanice mi treba možda 7 minuta, ja sam pokušavao 30. Kako sam radio noćnu smenu, legao sam sa bolovima uz popijen Diklofen, koji inače svaki doktor prepisuje za bilo kakav bol u leđima. Odspavao sam i pokušao da ustanem, uz ogroman bol sam uspeo i tu je bio moj kraj, narednih 20 dana nisam mogao da hodam, ili jesam ali uz velike bolove, sasvim nepravilno, pogrbljeno ili su me u najgorem slučaju nosili. To ste već imali priliku da pročitate.
Ostao sam da ležim i čekao hitnu pomoć pri domu zdravlja, jer “prava” hitna pomoć nije želela da dođe po pozivu jer nisam životno ugrožen. Sa bolovima sam čekao nekoliko sati da se pojave, uz neurološki osnovni pregled, dijagnoza je bila i više nego jasna, dobio sam odmah nekoliko inekcija i lekova. Ali sve to nije pomoglo da spreči apsolutno neverovatne bolove. Taj bol se karakteriše na jednoj skali ispod porođajnih bolova, mene je ukupno bolelo nešto oko 15 dana neprekidno, 24 sata, noć i dan. Ako sračunamo otp, porađao sam se cirka deset dana, tako da sad i to znam kako je.

Tok bolesti ili kako vole da zovu “stanja”

Već sam na početku teksta rekao da je poseta doktoru specijalisti i više nego obavezna, pri svakom osećaju bola u leđima. Ne igrajte se time! ZAISTA! Posetio sam fizijatra, magnetnu rezonancu, neurohirurga, opštu praksu, dobio sam gomilu lekova, litre i litre infuzija, stanje se nije popravljalo, ili jeste ali na kratko.
Diklofen, Panadol, Nimulid, Bensedin, Mydocalm, vitamin b, vitamin c, masti i kreme za bolove i hlađenje, Bromazepam, lekove za nerve i mišiće, manitol infuzija, lemond u infuziji, inekcije i zaista ne znam čime sam se još drogirao i šta su mi sve davali, i zaista verujte, nije prolazilo ili kao što rekoh, prođe na trenutak opustiš se, zaspiš i dovoljan je jedan pokret da ponovo sve to počne. Noćima sam urlao i plakao od bolova, psihički sam padao sve dublje, jer nisam video izlaz iz svega toga. Na nogama sam uspevao da odem samo do WC i to je bilo sve. Tek posle šeste infuzije manitola sam osetio olakšanje, a tu je već prošlo dve i više nedelje. A onda …

A onda ….

Onda sam posetio “kostolomca”, naš narod obožava da Kiropraktičare zove kostolomcima. Razlog tome su gomila onih kvazidoktora koji pojma nemaju šta rade sa vašom kičmom ali srede vas nekako, i vi stanete na noge, radite sve kao i pre i onda vam se ponovo desi … Tu je razlika. Ja sam već dugo hteo da odem kod kiropraktičara, u komšiluku mi je, Miloš. Za njega znaju do Grčke, ali nikako nisam smeo. Taj strah koji mi je stalno šaputao na uho, šta ako ti ne namesti kičmu kako treba i šta ako ti sjebe sve živo što postoji. Ustvari, učeni kiropraktičar nikada neće uzeti pacijenta dok mu ne donesete uredno svu papirologiju, snimak sa magnetne i sve to živo …
Tako sam skupio petlju, kada sam već praktično morao na operaciju i kada već ne mogu da hodam, nemam šta da izgubim … i nisam, čak šta više, ja sam na nogama, i ovo dok pišem sedim, iako su svi doktori striktno govorili nikako sedenje, ja sam uspeo, tj Miloš je, tj zajedno smo radili na svemu tome. Otišao sam kod MIloša koji je pogledao snimak, procenio da može da mi pomogne i krenuo u rad, zaista rad, znojav, vrlo bolan, naporan i neizvesan.

Rad, rad, rad i samo rad … napor, znoj, borba!

Skratiću sve ovo malo da ne davim … Evo šta se desilo.
Miloš mi je namestio centralni pršljen i odglavio kičmu da ona može da radi kao opruga i amortizuje svaki pokret, tu sam osetio veliko olakšanje, jer je krv procirkulisala i krenulo je nešto da se dešava, onda je polako uz masažu tu krv doveo do delova koji nisu radili pune dve nedelje, uz nekoliko krckanja kičme uspeo je da vrati diskove na mesto i to se jasno i glasno čulo, a verujte i osetilo. Nastavili smo sa istezanjem, sa nameštanjem kukova, trtice, kolena i svakog zgloba u mom telu. Skoro pa sam bio višlji 2cm nego pre, što i jeste istina zbog ovog centralnog pršljena koji me je konstantno terao da budem malo pogrbljen. Usledilo je mirovanje, ležao sam kod kuće još nekih sedam dana, i lagano istezao sam taj išijalni nerv. Nakon sedam dana sam opet otišao na “krckanje”, tada je već u kičmi bilo sve po P.S-u. Radilo i funkcionisalo, ali je bol i dalje bio prisutan i jako otežano hodanje, ali sam osećao da se bol pomera i da šeta, to je u stvari cela caka, nerv je počinjao polako da radi i traži izlaz iz cele te situacije. Telo sebe najbolje poznaje, ali mu treba pomoći i usmeriti. Više se ne viđam sa kiropraktičarem jer ne treba kičmu toliko forsirati i treba čekati da mišići dođu na svoje, koji su apsolutno atrofirali i bili u disfunkciji.

Tu je krenuo moj borac, moj ovan u meni i moje nešto ja, što mi nije dalo da toliko ležim nepokretan a pogotovu da ne hodam.

Uhvatio sam rutinu

Svako jutro u tačno isti sat, kreće istezanje i vežbanje. Mnogo njih mi je skretalo pažnju, da je za sve to rano i da ne treba da preterujem, izašao sam i prvi put napolje, prvih 500 metara hoda. Apsolutno jebeno neverovatan osećaj, kad ti koske lupaju jedna o drugu jer ti u telu ne radi ništa kako treba, ali mora da se krene od nekle i nekako.
Kako se ustvari sve to leči i kako da prevaziđete probleme … jednostavno, slušajte svoje telo koje vam daje znakove i koje vam govori kad i šta.
Ako osetiš da ti je malo 5 ponavljanja vežbe, slobodno uradi 7, ali svaka vežba mora da je strogo kontrolisan pokret sa fiksiranom kičmom.
Pre nedelju dana, moje vežbanje je bilo po jedna serija od 5 ponavljanja, ima ukupno 5-6 vežbi koje smete da radite kako bi vam ojačala leđa, stomak i gluteus i ne igrajte se sa ozbljnim vežbama dok ne ojačate, što znači bar dva meseca. ALI ZAISTA SAM OZBILJAN.
Danas posle dve nedelje vežbi, radim dve serije od po 15 ponavljanja, uz stalna istezanja između svake promene vežbe. Danas ja šetam oko 3.5km po kraju i sedim. Za otprilike mesec dana sam uspeo svojom voljom, borbom uz pomoć određenih ljudi da stanem na noge , to je stvar koju retki urade sa dva priklještena nerva i velikom, ogromnom upalom, verujte mi na reč.

Šlušajte svoje telo, preći granice nije opasno … budite pažljivi prilikom svakog pokreta dok ne ojačate. Budite borci, neka vam psiha bude na borbenom nivou, trebaće vam, ovo je rat. Saslušajte onu gomilu ljudi koja će vam svaki dan nešto reći, da li da poslušate, ne znam .. ali oni su tu da vam pomognu, ne budite nervozni, sve prođe, pa i bolovi. Nastavite sa vežbama i kad sve to prođe, sredite ishranu, izbacite slatkiše i slatke sokove. Budite borci, borite se, budite jaki, najjači, pokušavajte, trudite se … velika vas borba očekuje. Rat koji vas čeka celog života.

Ja sam Urosh i ovim tekstovima sam pokušao da vas uvedem u Svet bola koji vas očekuje ako dođete u stanje kao ja. Poslušajte me i to, da ne idete mojim koracima, već pravac doktor pa onda sve ostalo, jer svi smo različiti i vi ne treba da rizikujete kao i ja, jer možda ne uspete.
Borite se!
Pozdrav, vidimo se u nekim lepšim i zdravijim danima!


Uros Zdravkovic

Osnivač Urosh.Im, blogom datim, video potkrepljenim, fotografijom ukrašenim sajt koji deli sreću, radost i veselje, širom interneta a i više.
Molim podeli i prati:
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *